Li­me­ni or­ke­star Grad­ske mu­zi­ke Bu­dve ne­iz­bje­žan je pra­ti­lac svih kul­tur­nih, puč­kih de­ša­va­nja već 110 go­di­na, a zad­njih go­di­na bez nje­ga ni­je za­mi­sli­va ni­jed­na tu­ri­stič­ka, puč­ka, ga­str­o­nom­ska ma­ni­fe­sta­ci­ja, od Bu­dvan­skog kar­ne­va­la, pre­ko Bro­det fe­sta i Pe­tro­vač­ke no­ći, do Da­na ši­ru­na. Kroz či­tav vi­jek Grad­ska mu­zi­ka pret­pje­la je ne­ko­li­ko pro­mje­na, ali je op­sta­ja­la i po­sto­ja­la za­to što je po­treb­na bu­dvan­skom pu­ku, ka­ko za ve­se­lja, ta­ko i u ža­lo­sti, kao du­hov­no i kul­tur­no na­sle­đe, ne­ras­ki­di­vo ve­za­no za iden­ti­tet Bu­dve.
Grad­sku mu­zi­ku Bu­dve je u okvi­ru Hr­vat­skog kul­tur­nog dru­štva „Slo­ga” 1906. go­di­ne osno­vao če­ški mu­zi­čar Kar­lo Ve­la, a dvi­je go­di­ne ka­sni­je 12 bu­dvan­skih mla­di­ća, odje­ve­nih u uni­for­me, pr­vi put su pro­še­ta­li gra­dom, svi­ra­ju­ći na li­me­nim in­stru­men­ti­ma. Pod vođ­stvom ka­pel­ni­ka Ve­le, or­ke­star je na­stu­pao do 1914. go­di­ne, ka­da su uga­še­na sva kul­tur­na dru­štva. Čla­no­vi or­ke­stra – Lu­i­đi Ju­rić, Ni­ko Šu­mić i An­te Ur­ban – pre­šli su ta­da da svi­ra­ju u or­ke­stru Kra­ljev­ske mu­zi­ke Cr­ne Go­re na Dvo­ru kra­lja Ni­ko­le na Ce­ti­nju. Bu­dvan­ska Grad­ska mu­zi­ka ob­no­vlje­na je 1924. go­di­ne spa­ja­njem sa So­kol­skim dru­štvom, a ka­pel­nik je ta­da bio An­ton To­ni Sku­ta­ri, bu­dvan­ski fri­zer i mu­zi­čar. Dru­gi svjet­ski rat po­no­vo je pre­ki­nuo rad or­ke­stra, ko­ji je ob­no­vljen tek 1950. go­di­ne, ka­da je pro­be i ško­lu za mu­zi­ča­re po­čeo da vo­di Lu­i­đi Ju­rić. Ko­tor­ski kom­po­zi­tor i di­ri­gent Tri­po To­mas vo­dio je or­ke­star go­di­nu da­na (1954), a ne­iz­bri­siv trag u dje­lo­va­nju ovog dru­štva osta­vio je An­ton Ur­ban, ko­ji je vo­dio Grad­sku mu­zi­ku pu­ne 33 go­di­ne. U to zlat­no do­ba or­ke­star je bro­jio 40 čla­no­va, za­bi­lje­že­no je da su svo­je mje­sto u nje­mu na­šle i pr­ve dje­voj­ke, a osim po mje­sti­ma Bo­ke, or­ke­star je na­stu­pao u Be­o­gra­du, No­vom Sa­du, Spli­tu, Du­brov­ni­ku. Mu­zi­ka je 1975. go­di­ne od­li­ko­va­na Or­de­nom Brat­stva i je­din­stva sa sre­br­nim vi­jen­cem, a go­di­nu ka­sni­je i No­vem­bar­skom na­gra­dom Bu­dve. Or­ke­star je od 1988. go­di­ne vo­dio Pa­vel Ak­sa­mit iz Polj­ske, sa­da pro­fe­sor na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji na Ce­ti­nju, ko­ji je re­per­to­ar osvje­žio pol­ka­ma, val­ce­ri­ma i džez stan­dar­di­ma. Na­sli­je­di­la ga je Ana Bra­jak, pro­fe­sor­ka fla­u­te iz Bu­dve, ko­ja je vo­di­la or­ke­star od 2006. go­di­ne, a jed­no vri­je­me nji­me je di­ri­go­vao i prof. Ra­do­van Pa­po­vić.
Vi­še od šest de­ce­ni­ja u Grad­skoj mu­zi­ci svi­ra Vo­ji­slav Svi­tli­ca, ko­ji je sa svo­jih 76 go­di­na naj­sta­ri­ji član or­ke­stra. Mu­zi­ka i fo­to­gra­fi­ja dvi­je su nje­go­ve ve­li­ke lju­ba­vi, ka­že Vo­ji­slav, ko­ga smo sre­li u „mu­zič­kom đi­ru” kroz Pr­žno, za­jed­no sa or­ke­strom i ma­žo­ret­ka­ma.
– Po­čeo sam da svi­ram u Grad­skoj mu­zi­ci sa 14 go­di­na, evo već 62 go­di­ne sam ak­ti­van mu­zi­čar. Je­di­ni sam član or­ke­stra iz te ge­ne­ra­ci­je ko­ja je po­sli­je ra­ta iza­šla, 1953. go­di­ne. Do da­na­šnjih da­na kon­ti­nu­i­ra­no svi­ram u or­ke­stru, iako sam bio te­ško bo­le­stan, imao sam ope­ra­ci­ju sko­ro, ali sam se vra­tio mu­zi­ci. Iz­la­zim na fe­šte, pra­vi­mo mu­zič­ke pro­me­na­de kroz Sta­ri grad... Svi­ram bas-tu­bu. Vo­lio bih da ima­mo ne­kog mla­đeg mu­zi­ča­ra da pre­zme ovaj in­stru­ment, ali s ob­zi­rom da je glo­ma­zan i te­žak se­dam ki­lo­gra­ma i 800 gra­ma, bas-tu­bu ne­će ni­ko da svi­ra. Ova je iz 1934. go­di­ne, za­jed­no smo 51 go­di­nu – pri­ča nam vre­me­šni mu­zi­čar i ob­ja­šnja­va da tre­nut­no na re­per­to­a­ru ima­ju ra­zno­vr­sne kom­po­zi­ci­je. Sla­bi­je svi­ra­ju kla­sič­nu mu­zi­ku, ra­ni­je su svi­ra­li uver­ti­re, ali su sa­da to na­pu­sti­li i fo­ku­si­ra­li se na mar­še­ve i film­sku mu­zi­ku: „Most na ri­je­ci Kvaj”, „La­ri­na pje­sma” (iz fil­ma „Dok­tor Ži­va­go”), „Di­ri­don­da”, „Sve bi se­ke lju­bi­le mor­na­re”, „Ma­ri­na”, sve po­pu­lar­ne me­lo­di­je...Ka­že da re­per­to­ar i član­stvo za­vi­se i od di­ri­gen­ta – ka­pel­ni­ka, ka­ko se ra­ni­je zvao vo­đa or­ke­stra, ko­ga sa­da ne­ma­ju.
– Mi smo ima­li ka­pel­ni­ka An­to­na Ur­ba­na, ko­ji je 33 go­di­ne ob­u­ča­vao mno­go mu­zi­ča­ra. Ujed­no je bio i di­ri­gent, te dvi­je funk­ci­je, pe­da­go­ška i ru­ko­vo­de­ća bi­le su ra­ni­je ob­je­di­nje­ne u jed­noj lič­no­sti, to mo­ra da bu­de pro­fe­sor mu­zi­ke, ko­ji do­bro po­zna­je no­te da bi mo­gao da uka­zu­je na gre­ške mu­zi­ča­ra i da im po­ka­že ka­ko je is­prav­no. Mla­di bi tre­ba­lo da nam se pri­dru­že, to bi im bo­lje bi­lo no što vri­je­me gu­be na ne­ke dru­ge stva­ri. Mu­zi­ka ople­me­nju­je ljud­ski duh, ona je zdra­va, jer oni ko­ji se ba­ve mu­zi­kom po­sta­ju men­tal­no sta­bil­ni­ji, urav­no­te­že­ni­ji, uče se re­du. Kao što je u not­nom za­pi­su sve od­re­đe­no, tač­no ta­ko lju­di mo­ra­ju i u ži­vo­tu da se po­na­ša­ju – is­ti­če Svi­tli­ca.
Me­đu sta­ri­jim čla­no­vi­ma je i Je­ro­lim Dra­gi­če­vić, 64-go­di­šnji pred­sjed­nik Grad­ske mu­zi­ke Bu­dve.
– Po­čeo sam da svi­ram od svo­je 49. go­di­ne, ja sam je­dan od „mla­đih” mu­zi­ča­ra, ni­kad ni­je ka­sno. Ima­mo 80-go­di­šnjeg pro­fe­so­ra Mo­mi­ra Pe­tri­če­vi­ća, ko­ji dr­ži ča­so­ve za po­la­zni­ke du­vač­kih in­stru­me­na­ta, na­ža­lost, ne­ma mla­đih pro­fe­so­ra. Ško­la je za sve uz­ra­ste, ka­ko za dje­cu, ta­ko i za od­ra­sle. Mi smo naj­sta­ri­ja in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re u Bu­dvi, ima­mo 109 go­di­na, do­go­di­ne sla­vi­mo 110 go­di­na, pa će­mo na­sto­ja­ti da na­pra­vi­mo ne­ku fe­štu – ka­že Dra­gi­če­vić.
Tre­nut­no or­ke­star ima oko 27 ak­tiv­nih čla­no­va, ali ne­ma di­ri­gen­ta, a po­treb­ne su joj i mla­de sna­ge. Svi čla­no­vi or­ke­stra su ama­te­ri i oni svi­ra­ju u or­ke­stru u za­vi­sno­sti od an­ga­žma­na, za ko­ji do­bi­ja­ju ho­no­ra­re. Uglav­nom ih an­ga­žu­je Tu­ri­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja Bu­dve, za ko­ju ima­ju cje­lo­go­di­šnji pro­gram. Ta­ko je već 11 go­di­na, ka­že Ma­ja Ra­ško­vić, me­na­džer­ka za ma­ni­fe­sta­ci­je Tu­ri­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je Bu­dve. Po ri­je­či­ma Mar­ka Mar­ko­vi­ća, bub­nja­ra i do­bo­ša­ra, po­se­ban trag u ra­du Grad­ske mu­zi­ke osta­vio je svo­je­vre­me­no Mi­ro Iva­no­vić, ko­ji je bio pred­sjed­nik Op­šti­ne Bu­dva. S ob­zi­rom na zna­čaj ovog or­ke­stra kao ne­ma­te­ri­jal­nog, du­hov­nog do­bra, svje­do­ka kul­tur­ne i mu­zič­ke isto­ri­je ovog pod­ne­blja, bi­lo bi do­bro da i sa­da­šnje ru­ko­vod­stvo Op­šti­ne Bu­dva po­sve­ti ma­lo vi­še pa­žnje ovom or­ke­stru, na­ro­či­to u ve­zi sa nje­go­vim sta­tu­som i fi­nan­si­ra­njem.
M.D.Po­po­vić


Ka­ko do­ći do di­ri­gen­ta

Op­šti­na Bu­dva i Tu­ri­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja nam iza­đu u su­sret ko­li­ko mo­gu fi­nan­sij­ski da nas pri­po­mog­nu za­to što mo­ra­mo da ima­mo uni­for­me, mla­đi na­ra­štaj do­la­zi, ima­mo čak ško­lu za njih. Ne­ma­mo di­ri­gen­ta, tra­ži­mo ga, ali s ob­zi­rom da smo ama­te­ri i funk­ci­o­ni­še­mo pre­ko op­štin­skog Sek­to­ra za ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je, pro­fe­si­o­nal­ni mu­zi­ča­ri te­ško se od­lu­ču­ju da uz svo­je oba­ve­ze odvo­je vri­je­me za do­dat­nu od­go­vor­nost kao što je po­sao di­ri­gen­ta Grad­ske mu­zi­ke, ob­ja­šnja­va Dra­gi­če­vić.


Želj­ni me­đu­na­rod­nih na­stu­pa

Ima­mo svo­je pro­sto­ri­je u Sta­rom gra­du, za­hva­lju­ju­ći spon­zo­ri­ma, po­koj­nom Pa­vlu Iva­no­vi­ću, di­rek­to­ru ban­ke, ko­ji je imao pu­no lju­ba­vi i pa­žnje za naš or­ke­star. On nam je po­pra­vio sve sta­re in­stru­men­te i obez­bi­je­dio tu pro­sto­ri­ju po­sli­je ze­mljo­tre­sa. Tu­ri­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja nas po­zi­va bar dva pu­ta mje­seč­no to­kom se­zo­ne da na Tr­gu pje­sni­ka i uli­ca­ma gra­da na­stu­pa­mo za tu­ri­ste, osim hor­ske mu­zi­ke i kla­pa, tu­ri­sti­ma je in­te­re­sant­no da ču­ju i ne­ku pleh-mu­zi­ku. Kad bi Op­šti­na Bu­dva po­klo­ni­la vi­še pa­žnje na­šem ko­lek­ti­vu bi­li bi­smo mno­go uspje­šni­ji, mo­gli bi­smo da pu­tu­je­mo i na­stu­pa­mo po dru­gim gra­do­vi­ma. Ra­ni­je smo išli u Sankt Pe­ter­burg, svi­ra­li smo u Ivre­ji u Ita­li­ji, ka­že Vo­jo Svi­tli­ca.